Ako postoji priča broj dva, trebalo bi da postoji i ona koja je broj jedan.
A priču broj jedan nisam napisala. Još.
Taman kad sam krenula da je pišem, osetila sam poznati miris.
Obuzeo mi je celo telo, taj miris.
Ali nisam mogla da setim gde me vraća, šta to miriše ili ko je tako mirisao.
Koji mi se dogadjaj razliva po svesti.
Ne znam da li je miris kolača koje su pravile baba i mama od čijih ukusa me golica unutrašnjost obraza.
Malo miriše na babinu pomadu i malo na mamin ruž koji je koristila dok sam ja bila mala.
Malo miriše na dedin brion.
Kao poznati miris leta, sa daškom melema za opekotine.
Evo sedim i mislim o tom mirisu.
O mirisu prošlih vremena.
I sasvim slučajno napisala sam priču broj jedan.
