Sinoć, kad je sve napolju utihnulo, u meni se raspukao prostor za tišinu – ne onu koja je prazna, već onu koja je puna. Puna osećaja, misli, pitanja koja ne traže odgovore, iako ja vazda tragam za odgovorima.
I tada su mi se reči vratile. Ne da bi nešto objasnile. Nego da bi povezale. Mene sa mnom. Mene sa tobom.
Ima ta jedna uspešna žena puna biznis ideja već deceniju, čije priče sam volela da čitam; ali uvek me je žuljalo to što je insistirala na rečenici da reči prodaju.
Onda sam napisala priču i dobila čistu zahvalnost jedne cure, za ceo tekst.
Nju je dirnulo ono što sam ja napisala, a mene je dotaklo ono što je ona meni uputila.
I tad sam shvatila, nije tačno da reči samo ne prodaju, reči povezuju.
Potrebne su nam reči koje umeju da ćute kad treba, da šapnu kad srce zatreperi, reči koje miliju, grle, bodre, one koje nas razgale i zbog se vinemo u vasionu.
Reči koje povezuju.
Možemo da se vratimo pisanju, izražavanju, stvaranju – ne kao obavezi, nego kao izboru.
Kao privilegiji.
Zamisli, tvoja privilegija je da pišeš.
Jer imaš dar.
Biraš reči koje grle.
Rečenenice koje daju mogućnosti da se setiš ko si.
Jer ako te neka reč podseti da si već dovoljna, da nisi sam(a), da si vidljiv(a) – zar to nije najveća vrednost?
Zato danas samo otvaram prostor.
Za reč. Za dah. Za tebe.
Jer možda ti, kao i ja, želiš prostor u kojem ništa ne moraš.
Samo da postojiš – u ljubavi, u istini, u sada.
Da budeš tu kao svetlosti koja ne žuri, u pupoljcima koji se otvaraju kao da znaju da za sve postoji pravi trenutak.
Mahogrl,
Jovana 🌸
